Uspešno održan okrugli sto na temu „Multidisciplinarni pristup analizi lokacije/šireg prostora i sinergija sa prirodom kao korak ka održivoj-zelenoj gradnji“
Nakon predstavljanja Saveta zelene gradnje Srbije, izvršni direktor Dragana Korica je preuzela ulogu moderator i sa učesnicima okruglog stola dr Žaklinom Gligorijević (Urbanistički zavod grada Beograda), Rankom Božovićem (En Plus), dr Tatjanom Stratimirović (UAS), dr Mirjanom Sekulić i Marijom Ostojić (UPAS) i Nenadom Nenadić-Tanasić (član Saveta), kroz tri ključna ciklusa pitanja obradila temu. Učesnici su davali svoje stručno mišljenje na pitanja uz kratke prezentacije:
- Šta su za struku ULAZNI PODACI kada analiziramo lokaciju odnosno širi prostor?
- Šta kaže PRAKSA? Ima li malo više dobrih primera nad lošim?
- Imamo li PREPORUKE struke?
– Žaklina Gligorijević: “Zakon prepoznaje odživost kao pojam i ima Članove u kojima se osvrće na to, međutim praksa pokazuje da su naši Urbanistički planovi uglavnom okrenuti ka elementarnim parametrima za dovoljnu i jednostavnu gradnju. Nemamo dovoljno jasnu predstavu da održivost u oblasti uređenja gradova donosi, na duži rok gledano, ekonomski rast i danas se to u urbanizmu percipira kao externi trošak.”
– Ranko Božović je izneo da nema mnogo nepoznanica kada je u pitanju planiranje, ali da postoji drugačiji sistematski pristup analitici na kojem je grupa profesora iz Beograda radila, a sa kojima on sarađuje. Taj novi pristup je podržan od Evropskog instituta i promoviše se u svetu, dok nažalost kod nas još ne nailazi na primenu. Suština je uvođenje faze PREDPLANIRANJA u planiranju gradova, gde se rade optimizacije svih mogućih potencijalnih rešenja, rade se komparativne analize i na taj način se dolazi do rešenja.
-Tatjana Stratimirović je naglasila da gledano na nivou kuće osnovni ključ posmatranja je pravo na pogled (kao dominantan), da se posmatra odakle i pod kojim uglom Sunce dolazi, koliko je zelenila, nagib terena i pravac vetrova; to je ono što se smatra ulaznim podacima.
– Marija Ostojić je konkretno iznela da pejzažni arhitekta gleda: da li postoji neko drvo, sastav zemljišta (u smislu kvaliteta), na koji način može da se unapredi buduća lokacija, a sve to u službi povezano sa zelenilom oko (bilo na nivou grada, ili prirodnog rezervata); primarni cilj je povezivanje s prirodom što se kasnije vraća kroz bolju klimu. Čest problem je što drvo nije ucrtano, a time ni blagodet koja ide uz to ako se ono prepozna i zaštiti. Pejzažne arhitekte moraju, makar konsultativno, biti uključene na samom početku, a ne samo kao posledica već urađene arhitekture.
– Mirjana Sekulić: ”Prostorno posmatranje pejzažne arhitekture podrazumeva topografiju, zemlju, vodu i biljke. Objekti pejzažne arhitekture predstavljaju sanaciju, odnosno remedijaciju; preduzimanje mera za zaustavljenje dalje degradacije životne sredine do nivoa koji je bezbedan za buduće korišćenje lokacije, uključujući uređenje prostora, revitalizaciju i rekultivaciju. Rešenja ne smeju biti samo estetska već i ekološka.”
– Nenada Nenadić-Tanasić je upoznala prisutne sa podacima da Leed sertifikacija i te kako vodi računa o ulaznim podacima i nagrađuje bodovima ukoliko se vodi računa pre samog početka projektovanja. Samo neki od: “ne graditi na površini koja ima potencijal da bude park, ili obradiva površina; odvodnjavanje kišnice na lokaciji vraćanjem u zemlju, a ne u kišnu kanalizaciju takođe nosi poene; sačuvati autohtone biljne vrste na lokaciji, čime se smanjuje potreba za pesticidima što pruža opstanak insektima tog staništa, jedna sveobuhvatna zaštita biodiverziteta.
Neki od zaključaka okruglog stola su:
– da nam generalno nedostaje unapređenje svesti u profesionalnom delovanju, koje samo po sebi neće doneti rezultat ukoliko donosioci odluka ne budu našli način da podstaknu takav pristup.
– da se počev od samih prirodnih uslova lokacije mora pristupiti jednom sistematskom projektovanju, koje će obuhvatiti analize, pripreme i analitike koje će dati najbolji model za samo projektovanje, tkzv. Integrisano planiranje pa projektovanje koje podrazumeva uključenost svih struka u samom stratu, pre “projektovanja”. Izbeći situaciju rešavanja problema i ići na predupređenje problema na takav način što će se promeniti metodologija projektovanja.
– mora se omogućiti holistički pristup svemu što do sada znamo, kojim ćemo se upoznati sa uzročno posledičnim vezama; a pre svega mišljenje je da ne samo struka već i mladi od najranijeg uzrasta moraju biti upoznati kroz sistem obrazovanja o temi održivosti.
– Opšti zaključak je da su prirodni uslovi infrastruktura i da se tako na njih mora gledati.
Više o obrađenoj temi može se pogledati u priloženim prezentacijama složenim prema tri ključna pitanja: 1, 2 i 3.